Fuhur Čita: Šta sam naučila iz knjige Sve što znam o ljubavi – Doli Olderton
Postoje knjige koje vas nasmeju, rasplaču i na kraju zagrle. Memoar "Sve što znam o ljubavi" britanske autorke Doli Olderton jedna je od takvih knjiga. Ovim delom, proglašenim najboljom autobiografijom 2018. godine, Doli je dirnula hiljade mladih žena koje su u njenim ispovestima prepoznale delić sopstvenih ludih dvadesetih. Kroz intiman, duhovit i neuzdržan stil pisanja, autorka deli uspomene o odrastanju ispunjene žurkama, ljubavima, prijateljstvima i greškama, i iz njih izvlači univerzalne lekcije o životu. Čitajući je, imala sam osećaj da razgovaram sa starijom sestrom koja mi poverava svoje tajne, grehe i spoznaje, ne držii pridike već se iskreno i glasno smeje sopstvenim padovima. Upravo zato, kroz stranice ove knjige se prožima osećanje prepoznavanja: to bih mogla bih biti ja, to bismo mogle biti mi. U nastavku, osvrnuću se na nekoliko tematskih celina i univerzalnih lekcija koje sam, kao čitateljka, ponela iz Doline priče: o ljubavi, prijateljstvu, samopouzdanju, promeni identiteta i sazrevanju.
Ljubav
“Sve što znam o ljubavi” na ironičan način poručuje da o ljubavi zapravo nikada ne možemo saznati baš sve i da u tome leži njena čarolija. Doli nas vodi kroz svoje vrtloge zaljubljivanja i raskida, pokazujući koliko su romantične veze u dvadesetim godinama često ispunjene iluzijama i greškama. Iskreno priznaje da je u tom periodu često jurila za ljubavlju iz pogrešnih razloga:
“Bila je to preterana, nepotrebna intenzivnost, ne bliska spona s drugim ljudskim bićem. Intenzivnost i intimnost. Kako sam samo uspela da ih tako pomešam?”
Ova autoreflekcija me je navela da se zapitam koliko puta smo i mi pobrkali strast sa bliskošću, privremenu pažnju sa istinskom ljubavlju?
Doli opisuje i srceparajuće trenutke, raskide posle kojih skupljamo deliće sebe, kao i usamljene noći ispunjene pitanjima šta smo pogrešno uradili. Ipak, čak i kroz suze, njeno pripovedanje ima toplu dozu humora i nade. Ona ne krije da ljubav ponekad zaboli, ali pokazuje da i iz bola možemo izvući pouku. Кada je patila zbog slomljenog srca, shvatila je da nijedna velika ljubav nije uzaludna i da nas svaka od njih nauči nečemu o nama samima.
U dvadesetim godinama, kaže Doli, često pokušavamo da umirimo svoja dublja pitanja i nesigurnosti kroz provode, pijanstva i veze sa muškarcima koji nam ne pružaju ono što zaslužujemo jer nam je lakše da pobegnemo u haos spoljnog sveta nego da pogledamo unutar sebe i razmislimo šta zapravo želimo i kuda idemo.
Ali takva bekstva ne traju dugo. Pre ili kasnije, život nas prizemlji i natera da zavirimo u sopstveno srce. Dolina poruka o ljubavi je da ne postoji konačna formula. Nećemo jednog dana magično saznati sve o ljubavi i prestati da grešimo. Naprotiv, ljubav ostaje tajanstvena i nepredvidiva, učeći nas svaki put nečemu novom o drugima i o sebi. Prihvatiti tu činjenicu znači osloboditi se pritiska savršenstva u ljubavi i uživati u njenim različitim oblicima.
Prijateljstvo
Кroz celu knjigu provlači se jedna konstanta koja zaseni i romanse, a to je prijateljstvo. Doli je ovim memoarom podigla dirljiv spomenik ljubavi prema svojoj najboljoj prijateljici Farli. Veliki deo priča posvećen je upravo njihovom odnosu, koji je prošao kroz razne faze: od suludih provoda i zajedničkih pijanstava, do trenutaka kada se njihov svet menja, na primer, kada Farli pronađe dečka i njihove svakodnevne navike bivaju uzdrmane.
Doli otvoreno priznaje da ju je tada preplavio strah da će izgubiti svoju najbližu prijateljicu. U jednom od najosetljivijih i najiskrenijih pasusa, negoduje nad rečenicom “ništa se neće promeniti” rečenicom koju su joj često govorile bliske žene u trenucima velikih životnih preokreta: kada su se useljavale sa partnerima, verile, preselile ili postale majke. Iako je razumela da se ljubav među prijateljicama ne gubi, znala je i da se menja sve drugo: ritam viđanja, dubina razgovora, forma bliskosti.
Te reči su je “isterivale iz pameti” jer su skrivale istinu koju je ona osećala snažno, sve se menja. I to ne zato što neko prestaje da voli, već zato što se život odvija u različitim pravcima. Njoj je bilo posebno teško da prihvati te promene jer je bila jedina koja nije išla tim putem, jedina koja je ostajala. U toj tišini između prijateljskih poruka i poziva, osetila je kako vreme menja odnose, ne nužno na gore, već u skladu sa okolnostima koje dolaze sa odrastanjem. Prijateljstva ne slabe nužno s godinama, ali dobijaju nove oblike, drugačije ritmove, a ponekad i manje prostora, ne zato što su manje važna, već zato što su ugrađena u temelje naših života i više ne traže stalnu potvrdu da bi opstala.
Ipak, Doli pokazuje da prava prijateljstva prevazilaze te promene. Kada se Farli suočila sa velikim gubitkom u porodici, Doli je bila uz nju, pružajući podršku i rame za plakanje. Time nas autorka podseća da su prijateljice često naše životne saputnice važnije od bilo koje prolazne romanse.
Upravo zato su važne sve one sitnice koje zajedno proživimo, sve lude avanture, tajne, unutrašnje šale, jer upravo one postaju priče koje nas greju u poznijim godinama. Prijateljska ljubav kod Doli nije sporedna nota već centralna melodija: podjednako važna kao i romantična. Ova knjiga slavi upravo takvu ljubav, prijateljstvo kao porodicu koju smo same odabrale.
Samopouzdanje
Dok nas zasmejava ludim dešavanjima, Doli paralelno progovara o nesigurnostima koje mnoge mlade žene izuzetno muče. Ona iskreno opisuje situacije u kojima se lako prepoznamo, od života sa tankim novčanikom i čudnim cimerima, preko mamurnih jutara posle nepromišljenih provoda, do borbe sa sopstvenim telom i izgledom. Kroz humor, autorka otvara ozbiljne teme poput iskrivljene slike o sebi i pritisaka koji urušavaju samopouzdanje. U jednom delu knjige deli i iskustvo sa poremećajem ishrane, opisujući je iz neočekivanog ugla. Nenametljivo, Doli povezuje društveno nametnute ideale lepote sa klizanjem u ponor nezadovoljstva sobom. Čitajući te redove, shvatila sam koliko su mnoge naše nesigurnosti zapravo odraz spoljnih očekivanja: ženska težnja da budemo savršene, mršave, uspešne, voljene, sve odjednom, često nas ostavlja praznim i umornim. Doli nam, kroz sopstveni primer, poručuje da moramo naučiti voleti sebe čak i u nesavršenosti.
Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste ravnoteža izmeću samoironije i samoopraštanja. Doli se ne štedi u opisivanju sopstvenih „blamova“. Priznaće kako je opsesivno čekala poruku od pogrešnog muškarca, kako je trošila novac koji nema da bi ostavila dobar utisak, ili kako je u pijanim noćima umela da kaže i uradi svašta zbog nesigurnosti. Ali umesto da sebe kazni zbog tih grešaka, ona ih sagledava iskreno i sa humorom, opraštajući sebi mladalačku zbunjenost. Upravo tu leži lekcija o samopouzdanju: prihvatiti sebe sa svim manama. Većina žena deli neke od tih istih nesigurnosti i unutrašnjih borbi u ovom zabavnom, a emotivno napornom životnom razdoblju. Doli nam pokazuje da je u redu grešiti, u redu je ponekad se osećati „jadno“, ali da je važno da na kraju zavolimo tu verziju sebe koja uči i raste. Iz njenih priča učimo da se istinska sigurnost stiče postepeno, kroz iskreno suočavanje sa sobom, kroz oproštaj sebi za prošle greške i kroz odluku da ćemo od sada biti bolji prvenstveno prema sebi.
Promena identiteta
Ako je ijedna tema prožela memoare Doli Olderton, to je onda traženje sebe i prilagođavanje identiteta dok prelazimo iz tinejdžerskih godina u zrelu dob. Doli nas vodi od svojih snova devojčice kada je maštala o odraslom životu glamuroznijem nego što je stvarno moguć do realnosti kasnih dvadesetih, kada mnoge od tih fantazija pucaju poput balona od sapunice. U jednom upečatljivom odlomku, Doli dočarava trenutak svoje egzistencijalne krize: stoji na prometnom londonskom trotoaru, čeka autobus i pita se da li se život zaista sveo na čekanje autobusa i naručivanje knjiga s interneta koje nikad neće stići na red za čitanje. Shvata da je stvarnost prozaična, da više ne živi u onoj magli „kad porastem biću…“ iluzija, već da se odrastanje već desilo i da ni život ni ona sama nisu onakvi kakvim ih je zamišljala. Otrežnjujuće je, pomalo i zastrašujuće, kada spoznamo da nismo postale astronautkinje, rok zvezde ili besprekorne verzije sebe iz snova naše mladosti.
Ali Doli taj trenutak koristi da preispita svoj identitet i definiše ga iznova. Kroz retrospektivu, ona gleda na svoju mlađu sebe sa dozom ironije i velike nežnosti. Ta distanca joj omogućuje da uvidi koliko se promenila i da je to u redu. Podseća nas da niko od nas sa 18 ili 20 godina ne može tačno znati kakva će žena postati sa 30. Vrednosti se menjaju, prioriteti rotiraju, ono što smo trčale da dostignemo ponekad se pokaže kao potpuno nebitno. Doli otvoreno priča o tome kako je jurila karijeru i status, misleći da se sreća krije u titulama i provodima, da bi kasnije spoznala da mudrost znači pronaći balans. Tokom svojih turbulentnih dvadesetih, odlazila je na terapiju i vodila dnevnike, tragajući za smislom u haosu. Delovi njenih seansi sa psihoterapeutkinjom utkane su u tekst, dajući nam uvid u njen proces samospoznaje i emotivnog ozdravljenja. U tim trenucima shvatamo koliko je hrabrosti potrebno da se suočimo sa sopstvenim demonima i koliko je to suočavanje ključno za formiranje autentičnog identiteta.
Promena identiteta kod Doli nije prikazana kao nešto čega se treba bojati, već kao prirodan tok stvari. Ona nas uči da nije strašno promeniti mišljenje, skrenuti s puta koji smo zacrtale ili priznati da više nismo iste osobe koje smo nekad bile. Naprotiv, u toj promeni leži naša snaga. Postajemo više svoje svaki put kada se oslobodimo stare kože očekivanja (bilo tuđih, bilo sopstvenih) i dozvolimo sebi da budemo ono što nas zaista čini srećnima. Doliini memoari su zato dragoceni jer pokazuju transformaciju jedne „divljački bezbrižne“ devojke u ženu koja je spoznala neke znakove mudrosti, čime čitateljkama poručuje da i njihov sopstveni haos jednog dana može leći na svoje mesto.
Zrelost
Do kraja knjige, Doli nas gotovo neprimetno provede put od mladalačke ludosti do praga zrelosti. U tridesetim, ona sagledava sve svoje ljubavi, greške i prijateljstva iz nove perspektive zahvalna na lekcijama koje su je oblikovale. Na jednom mestu duhovito primećuje da nipošto ne bi želela da vrati “mozak svoje dvadesetjednogodišnje sebe” ni sav onaj unutrašnji nemir i neznanje tog doba; sve što je naučila i iskusila previše joj je dragoceno.
Kroz prizmu zrelosti, Doli sagledava i svu lepotu života u njegovoj prolaznosti. U završnim razmatranjima gotovo poetski opisuje svet oko sebe: svakodnevne male magije koje često uzimamo zdravo za gotovo.
“Život je divan, čaroban, opčinjavajući, zabavan, smešan. Ljudi su čudesni. Svi znamo da ćemo umreti, a ipak živimo. [...] Divimo se zalasku sunca u bojama nektarina, [...] iako znamo da će svi koje volimo jednog dana otići sa ovoga sveta. Pojma nemam kako nam to uspeva.”
Upravo u toj misli leži možda najdublja lekcija zrelog doba, shvatanje da je život dragocen baš zato što je prolazan, da je ljubav vredna i kad nije večna, i da smo mi ljudi čudesna bića jer uprkos svemu nastavljamo da volimo, nadamo se i živimo punim plućima. Dolina pripovest slavi tu upornost života. Čak i posle gubitaka i razočaranja, ona pronalazi razlog da ustane, nasmeje se i pokuša ponovo. Zrelost, kako je Doli prikazuje, ne znači odustati od ludosti ili strasti, već pronaći mudru ravnotežu između bolnog humora i oproštaja sebi. To je ravnoteža u kojoj možemo da se osvrnemo na svoju prošlost bez gorčine, da se nasmešimo svojim mladalačkim greškama, klimnemo glavom onoj devojci koja smo bile, i zahvalimo joj se što nas je dovela dovde.
Na kraju, "Sve što znam o ljubavi" nije tipičan priručnik sa savetima, ali upravo u svojim iskrenim ispovestima krije savete vrednije od bilo koje teorije. Doli Olderton piše kao da sa čitateljkom razgovara nasamo, toplo, duhovito, ponekad sirovo iskreno, zbog čega je doživljavamo istovremeno kao najbolju drugaricu i stariju sestru; njene reči obavijaju nas kao topli zagrljaj. Nije čudno što mnoge žene požele da ovu knjigu poklone svim svojim prijateljicama, naročito onima slomljenog srca, jer ona zaista leči srce smehom, razumevanjem i utehom. Kao saputnica kroz formativne godine, Dolina knjiga nam poručuje da nismo same u svojim preispitivanjima i ludostima. Dok zatvaram poslednju stranicu, shvatam jasnu poruku, možda nikada nećemo znati sve o ljubavi, ali to i nije poenta. Bitno je da ne prestajemo da volimo, da učimo i da verujemo u sebe tokom tog putovanja. Upravo zato ovaj memoar osećam kao vernu prijateljicu uz koju se lakše korača kroz izazove dvadesetih i tridesetih uz osmeh, suzu i srce otvoreno za život.
Piše: Katarina Stevanović (Fuhur Čita)
