Fuhur Čita: Snaga i čar autobiografije

Čitanje autobiografije je dvostruki čin zavirivanja u tuđi život i ogledanja u sopstvenom. Ne čitamo ih da bismo saznali šta se desilo jer se događaji uvek mogu naći u arhivama, biografijama, novinskim beleškama. Čitamo ih zbog načina na koji autor stoji pred sobom, sa svim manama i vrlinama. Hrabrost da se izloži ranjivost, i naša spremnost da u toj ranjivosti pronađemo nešto što nam pripada nas zadržava u tom čitateljskom doživljaju i povezivanju.
U autobiografiji postoji priznavanje koje u fikciji često ostaje maskirano. Romani nam nude likove, arhetipove, konstrukcije dok autobiografija odbija zaklon. U njoj nema likova koji će ublažiti udar, već samo glas čoveka koji se usuđuje da kaže: “Ovo sam ja.” A možda nam je upravo to najpotrebnije, da neko, makar stranac, izgovori ono što mi ne smemo.

Autobiografija je jedna vrsta dogovora. Pisac obećava da će govoriti istinu, dok čitalac obećava da će poverovati. Nijedno od to dvoje nije potpuno moguće. Pisac zna da pamćenje ume da slaže i da sećanja izmiču. Čitalac zna da ono što se nudi nije gola činjenica, nego konstrukcija sećanja u kojoj obe strane pristaju na fikciju istinitosti. Istina autobiografije nije u detaljima, nego u osećaju. Možda datum nije tačan, možda je dijalog izmišljen ili ulepšan, ali ono što ostaje, osećaj bola ili radosti, to je istinito. Čitaocu to nije važno, on traži puls ispod rečenice, ono što ne može da se falsifikuje. Zbog toga je svaka autobiografija istovremeno i mala fikcija. Ne u smislu laži, već u smislu oblikovanja. Ali u tom oblikovanju, u izboru šta ostaviti a šta zaboraviti, autor nam daje najviše od sebe.

Čitajući Peti Smit kada opisuje gladne dane u Njujorku, shvatiš da si i ti nekad preživljavao na kafi i cigaretama, verujući da te čeka nešto veće. Čitajući Didion kako razdvaja bol na male, kontrolisane komade, misliš na sopstveni gubitak. To je trenutak identifikacije, kad se tuđa rečenica poveže sa tvojim iskustvom i više se ne može odvojiti. Zato je svaka dobra autobiografija i mali šok. Čitaš je i razmišljaš "da li bih ja mogla ovo da izdržim?" ili "šta bih ja uradila na njegovom mestu?" Autobiografije postavljaju pitanja na koja nemamo spremne odgovore. Nateraju nas da zastanemo i da oslušnemo sopstveni glas. One istovremeno deluju kao razgovor sa neznancem koji odjednom postaje najbliži prijatelj. To je paradoks autobiografije i njen parasocijalni element. Čovek koga nikad nisi upoznao deli s tobom najintimnije delove života.

Osim toga, autobiografije su i portreti epohe. Kad čitamo tuđi život, odjednom prepoznajemo lica iz sopstvene okoline. Likovi koje autor opisuje postaju odjeci naših rođaka, komšija, profesora, onih kojih se setimo tek po mirisu parfema ili zvuku stare pesme. Autobiografija nas podseća da niko ne živi u vakuumu i da je svaki život isprepletan sa tuđim životima. Istorija u autobiografiji je često veoma konkretna, predstavlja se u svakodnevnim momentima kao što je miris supe na ringli dok u pozadini sviraju vesti o ratu. Ona je istorija koja se uvukla u kuhinju, spavaću sobu i školsku klupu. Zbog toga ima toliku moć, zato što prevodi kolektivno u lično, ali i obrnuto, naše intimno iskustvo vraća u kontekst šireg sveta.

Još jedna stvar koja čini autobiografiju važnom je činjenica da je napisana iz perspektive vremenske distance. Autor priča nešto što je već prošao i što je imao vremena da sagleda. To je luksuz koji danas retko dopuštamo jedni drugima. Navikli smo da posmatramo ljude u trenutku dok žive svoje živote, da ih sudimo i prosuđujemo dok se još bore sa sobom. Granica privatnosti se briše, a mi mislimo da imamo pravo na nečiji nefiltrirani život samo zato što ga i sami objavljuju, ponekad zaneti iluzijom da deljenjem dobijaju smisao. U tom začaranom krugu, valja se podsetiti da treba da zaštitimo svoju privatnost i da ne sudimo drugima za svaki napravljen potez. Autobiografija nam poručuje da je autor nešto proživeo i sada bira da nam priča o tome. Tek kada se slegne bol, ili kada se od nostalgije napravi rečenica, otvara se prostor za deljenje. To je radikalno drugačiji ritam od onog u kojem danas živimo. U ovom slučaju imamo pravo da ćutimo dok prolazimo kroz sopstvene bitke, da ne mislimo na publiku, i da delimo tek ako poželimo. Možda su zato autobiografije važnije nego ikada, jer nas uče da mislimo sporije, slušamo dublje, pamtimo duže, ali i da poštujemo granicu između onoga što je lično i onoga što je javno.

Autobiografije su možda naš najtvrđi otpor prolaznosti. Ljudi pišu da bi ostavili trag, makar neuredan i nesavršen, ali svoj. Čitaoci, s druge strane, posežu za autobiografijama iz jer ne žele da žive samo jedan život. Čitamo tuđe priče da bismo proširili sopstvenu perspektivu, upili lekcije koje sami možda nikad ne bismo imali prilike da naučimo. U autobiografijama je skrivena mala pobuna protiv ograničenosti vremena, iskustva, i naših tela. U svakoj autobiografiji postoji trenutak priznanja autora koji kaže “ovo sam bio, ovako sam voleo, ovako sam patio“. To je skromno, i grandiozno u isto vreme. Kada čitalac naiđe na te reči, dogodi se prepoznavanje u kome leži moć žanra. Autobiografija nas podseća da nismo sami i da niko ne ostaje netaknut životom. Ona nije ni zavodljiva fikcija, niti beg u imaginarno. Ona je stvarnost pretočena u rečenicu, i baš zbog toga u njoj pronalazimo utehu. Dok neko drugi piše svoj život, mi prepoznajemo sopstveni i shvatamo da, makar na trenutak, i naša priča ima veći smisao.

Postoji nešto u ovoj knjizi što miriše na dim jeftinih cigareta, na boju osušenog platna i na noći kada se nije imalo šta da se jede. Just Kids nije samo priča o Peti i Robertu, to je priča o svim mladim ljudima koji su ikada verovali da umetnost može biti spas. Čitajući je, ulazimo u Njujork šezdesetih i sedamdesetih, u grad pre nego što je postao mit, grad u kojem se preživljavalo od kafe i entuzijazma.
Ono što ovu autobiografiju čini posebnom jeste nežnost. Peti ne piše o sebi kao o rok ikoni, već kao o devojci koja uči da voli i da stvara. Njena rečenica je melodična, ponekad tiha, ponekad oštra, ali uvek iskrena. Robert nije samo prijatelj ili ljubavnik, on je drugo lice njenog sopstvenog umetničkog zrcala.
Just Kids nas podseća na onu ranjivu fazu kada se život tek gradi, kada sve još može da se slomi ili da procveta. To je autobiografija mladosti, ali i prisećanja iz distance što joj daje elegičan ton. U njoj nalazimo potvrdu da stvaranje nikada nije samo estetski čin, nego i čin ljubavi, čin zajedničkog preživljavanja.

Ako je Peti Smit napisala elegiju mladosti, Džoun Didion je napisala anatomiju tuge. Godina magijskog mišljenja počinje trenutkom kada se njen život slama pod bremenom iznenadnog gubitka. Njen muž umire za stolom, a ona ostaje sa sobom, sa ćerkom, sa praznim prostorom koji ne može da se popuni.
Didion analizira sopstvenu tugu hladno, gotovo hirurški. Njene rečenice su oštre, jasne, bez viška. Upravo ta suzdržanost omogućava čitaocu da oseti punu težinu gubitka. Jer bol ne dolazi u dramatičnim ispovestima, već u detaljima. Ogleda se u odeći koja još stoji u ormaru, u navici da se očekuje glas koji se nikada neće javiti.
U ovoj knjizi nema katarze. Postoji samo hod kroz maglovitu godinu u kojoj realnost i iluzija stalno zamenjuju mesta. To je ono što Didion naziva “magijskim mišljenjem“, trenutak kada znamo da nešto nije moguće, ali i dalje živimo kao da jeste. Čitajući je, učimo da tuga nije linearna, i da se gubitak ne prevazilazi, već nosi.

Erno ne piše autobiografiju u klasičnom smislu. Godine su fragmenti, slike, beleške, prizori iz privatnog i kolektivnog života Francuske posle rata. Ali upravo u toj fragmentarnosti krije se osećaj sveobuhvatnosti. Njeno lično iskustvo postaje ogledalo generacije.
U svakoj slici krije se vreme, od reklama na ulicama, melodije na radiju, do političkih slogana, do porodične večere. To nisu veliki događaji, nego sitnice koje oblikuju svakodnevicu, a time i identitet. Erno nam pokazuje da se istorija ne pamti samo kroz datume i ratove, već i kroz male predmete, kroz navike, kroz jezik koji se menja.
Ono što fascinira u Godinama jeste mirnoća njenog glasa. Ona piše bez sentimentalnosti, gotovo dokumentarno, a ipak nas pogađa. Čitajući je, shvatamo da i naši sopstveni životi čine deo tog niza sitnica, da i mi nosimo kolektiv u sebi. Autobiografija ovde postaje mapa jednog vremena, ucrtana kroz lične koordinate.

Prva knjiga Maje Anđelou je i prvi krik, prvi otpor. U njoj piše o detinjstvu obeleženom rasizmom, siromaštvom, nasiljem. Ali ono što ostaje iznad svega nije bol, nego glas. Glas koji odbija da ćuti, glas koji se pretvara u pesmu.
Anđelou piše jasno, bez ulepšavanja, ali svaka njena rečenica nosi jednu vrstu melodičnosti i ritmičnosti. Njeno detinjstvo, iako teško, nije bez nade. Postoje dostojanstvo i snaga koji se rađaju upravo u surovosti tog vremena. Ona pokazuje kako se trauma može pretvoriti u jezik, i kako se ćutanje može i treba zameniti pričom.
U toj knjizi osećamo težinu američke istorije, ali i univerzalnost ljudske borbe za dostojanstvo. Kada Maja govori, govori u ime miliona onih koji nisu imali priliku da napišu svoju autobiografiju. To je i politička i poetska knjiga, istovremeno. A za čitaoca postaje i lekcija da glas, makar ranjiv, može promeniti način na koji svet izgleda.

U doba aparthejda, brak između belca i crnkinje bio je ilegalan. Njegovo samo postojanje bilo je pretnja režimu i zbog toga je rođenje Trevora Noe bio zločin. Ipak, on svoju autobiografiju piše sa humorom, sa ironijom, i sa toplinom koja preživljava sve nedaće.
Zločin rođenjem je priča o detinjstvu ispunjenom siromaštvom, ali i dovitljivošću. Noa opisuje kako mu je njegova majka bila prva učiteljica otpora, kako je humor postao štit, i kako je jezik bio oružje preživljavanja. Svaka anegdota je istovremeno smešna i tužna. Ovo je priča o ljubavi majke i sina u neprijateljskom društvu.
Ono što čini ovu knjigu posebnom jeste lakoća s kojom govori o teškim temama. Noa nas ne zatrpava tragedijom, on nas vodi kroz nju šalom, kroz ironiju. I baš zato što se smejemo, osećamo težinu još jače. Njegov glas dokazuje da humor i bol nisu suprotnosti, već dve strane iste medalje.