Fuhur čita: Prorokova pesma kao ogledalo sveta u krizi

U vremenu kada se čini da se granica između stvarnosti i distopije opasno stanjuje, roman Prorokova pesma irskog pisca Pola Linča dolazi kao ogledalo naših kriza. Ovaj roman, nagrađen Bukerovom nagradom 2023. godine, prikazuje Irsku koja klizi u totalitarizam. Linč nas uvodi u atmosferu straha i neizvesnosti kroz priču o naučnici Ajliš Stak, ženi i majci četvoro dece, čiji se naizgled običan život u Dablinu raspada onog trenutka kada joj jedne kišne večeri na vrata zakuca novoformirana tajna policija. Došli su po njenog muža, istaknutog sindikalistu, koji je ubrzo odveden i nestaje zajedno sa stotinama drugih, dok Ajliš ostaje sama sa decom, okružena društvom u rasulu i nepredvidivim silama kojima se ne može odupreti. Bez otkrivanja detalja zapleta, dovoljno je reći da se pred junakinjom postavlja nemoguć izbor. Koliko daleko je spremna da ide ne bi li zaštitila porodicu i sačuvala zrno humanosti usred mraka? 

Iako na prvi pogled deluje kao futuristička distopija, čitanje Prorokove pesme boli zbog svoje prepoznatljivosti. Linčev imaginarni Dublin se čita kao metafora za savremeni svet ili čak kao njegov direktni odraz. U romanu, desničarska Nacionalna alijansa dolazi na vlast i uvodi režim tiranije, navodno kao odgovor na zahteve sindikata za veće plate. Građanske slobode se postepeno krune, a država tone u haos građanskog rata. Narod prekasno postaje svestan da su mu slobode oduzete. Linč nam poručuje da totalitarizam nije neka apstraktna mogućnost iz romana, već opasnost čiji znaci već postoje oko nas. Njegova Irska bi mogla biti bilo koja zemlja današnjice u kojoj se istina izvrće a moć zloupotrebljava. Prorokova pesma zato ne deluje nimalo nestvarno, naprotiv, čitalac oseća da se sličan mrak može nadviti i nad njegovim gradom, i da se istorija može ponoviti i kod nas. Roman jasno aludira na stvarne savremene krize kao što su porast autoritarnih vlada, jačanje tajne policije i nadzora, urušavanje institucija i prava, i širenje paranoje. To je svet u kom je demokratija krhka, a vladavina prava lako postaje izuzetak umesto pravila. 

Linč vešto prikazuje kako se raspad građanskih prava odvija tiho, gotovo neprimetno i prolazi ispod radara prosečnog građanina. Pravila se menjaju, a da toga nismo ni svesni, sve dok jednog dana ta nova pravila ne pokucaju i na naša vrata. U romanu, komšije, prijatelji i članovi porodice počinju da se okreću jedni protiv drugih dok zemlja klizi u sukob, poverenje iščezava, a strah postaje sredstvo vladavine. Ovakve scene neodoljivo podsećaju na stvarne podele u društvu koje nastaju pod autokratskim režimima. Kada seje strah, vlast lakše manipuliše ljudima i okreće ih jedne protiv drugih. Prorokova pesma ogoljuje tu logiku straha i pokazuje kako paranoja i propaganda mogu razbiti tkivo zajednice. Ono što je juče delovalo nezamislivo, danas postaje svakodnevica u kojoj niko nije bezbedan od udara vlasti. Kriza prikazana u romanu zapravo je svetska kriza i priča o nasilju, patnji i nehumanosti koja je, nažalost, prepoznatljiva svima koji prate vesti. Time roman prevazilazi okvire jednog narativa o Irskoj, i postaje parabola o čitavom svetu u kome živimo, kao i upozorenje na to šta se dešava kada politika straha nadvlada solidarnost.

Iako smešten u fiktivnu verziju Irske, Prorokova pesma ima univerzalan odjek. Ovo je roman napisan za naše vreme i naše društvo. Pol Linč je ovim delom ponudio mnogo više od literarne fikcije, dao nam je upozorenje. Čitajući knjigu, nemoguće je ne zapitati se: šta bih ja uradila da se svet oko mene sruši? Da li bih prepoznala znake nadolazeće tiranije ili bih, kao mnogi Linčovi likovi, živela u iluziji normalnosti dok opasnost ne zakuca i na moja vrata? Upravo ta pitanja čine ovo delo tako važnim i aktuelnim štivom.

Stilski bogat, literarno snažan a opet pristupačan, roman uspeva da bude i opomena i omaž ljudskoj izdržljivosti. Atmosfera koju evocira možda je mračna, ali je njen cilj da razotkrije i da čitaoca trgne iz samozadovoljstva i uljuljkanosti. Ovaj roman stoji rame uz rame uz velike distopijske klasike, ali donosi svež, savremeni glas kroz perspektivu jedne majke uhvaćene u istorijskoj oluji.

Prorokova pesma je zvono na uzbunu. Ogledajući svet u krizi, Pol Linč nas poziva da se zamislimo možemo li čuti eho te pesme u današnjim vestima i ulicama? Ako možemo, onda ovaj roman nismo pročitali uzalud. U vremenu straha i neizvesnosti, potrebne su nam priče koje nas podsećaju na vrednost slobode i hrabrosti običnih ljudi. Linč nam je podario potresnu, ali neophodnu umetničku refleksiju stvarnosti, književno upozorenje da cenimo svetlo dok ga još imamo, i da budno čuvamo plamičak nade čak i kad se čini da mrak neumitno raste.